Južnoafrički putevi gospodnji

Otac Pantelejmon Jovanović je prvi misionar u istoriji Srpske pravoslavne crkve. On je ujedno jedini sveštenik Srpske pravoslavne crkve na afričkom kontinentu.  Šira javnost za njega je čula jer je do sada krstio ili učestvovao u krštenju blizu 200 pripadnika plemena Zulu i ostalih afričkih plemena u Južnoafričkoj Republici gdje obavlja svoj misionarski i parohijski rad. Ljudi koji su se do tada odazivali na Busisiwe, Ayabonga, Ndladla, Mungameli, Sanelisiwe, Nosibusiso, Mandile sada se zovu Jelisaveta, Marija, Evgenija, Olga, Aleksandra, Julija, Anastasija, Pavle, Dimitrije…  Arhimandrit Pantelejmon službuje u hramu Svetog apostola Tome, jedinom srpskom hramu u cijeloj Africi, koji je vjerna kopija hrama iz Bosanskog Grahova, odakle potiče ktitor hrama pokojni Mile Stojaković.

"Blaženi su tužni, jer će se oni utješiti." (Mt 5,4) / Posjeta sirotištu

„Blaženi su tužni, jer će se oni utješiti.“ (Mt 5,4) / Posjeta sirotištu

Kako je počela vaša afrička priča?

Mene je u Afriku poslao blaženopočivši patrijarh Pavle. Stanje u južnoafričkoj parohiji nije bilo zadovoljavajuće jer su svi sveštenici koji su službovali ovde veoma malo izdržali zbog brojnih problema pa su se često menjali. Od 2000. do 2002. godine, 5-6 sveštenika je boravilo po nekoliko meseci u Johanesburgu pokušavajući da uspostave crkveni život, ali nazalost, bezuspešno. Zbog tog je Patrijarh Pavle odlučio da pošalje monaha, jer su monasi po prirodi stvari rešeni porodičnih briga, samim tim otporniji i izdržljiviji, naviknuti su na samoću i organizaciju života u skladu s tim. Njegova Svetost me ispratio na taj dalek put sa očinskom ljubavlju i brižnim, roditeljskim i duhovnim savetima, a taman kada sam ustao da krenem iz patrijarhovog salona, koji se nalazi na trećem spratu u zgradi Patrijaršije gde smo vodili razgovor pred moj odlazak na surčinski aerodrom, Patrijarh, kao da se setio nečega ili zaboravio nešto, reče mi da ne idem još, već da ga malo pričekam i zaputi se staračkim ali krepkim i brzim hodom u svoju keliju. Posle nekoliko minuta, Njegova svetost se vrati i pruži mi četiri novčanice od po 100 američkih dolara sa rečima: “Uzmi. Neću da se moj monah sramoti po svetskim aerodromima.“

Kako su uopšte naši ljudi počeli dolaziti u Južnoafričku Republiku? Ipak je to, na neki način, kraj svijeta.

Ovo je dugo vremena bila rajska zemlja za belce koji su zbog svoje boje kože imali prednost. Stari režim aparthejda je forsirao tu politiku da beli ljudi budu privilegovani u toj zemlji. Odakle god dolazio, ko god bio, samo da je koža bele boje. I onda su ljudi ovde dolazili i dobijali lako vizu, radne dozvole i sve ostalo. Bila su četiri talasa doseljavanja srpskih emigranata. Prvi je XIX vek kada su uglavnom mornari, rudari i avanturisti počeli dolaziti. Drugi talas je počeo 1945. godine. To je uglavno politička emigracija, građanska klasa koja je dolazila i protivnici tadašnjeg komunističkog režima. Treći  je bio sedamdesetih godina, kad je komunistički režim otvorio granice i četvrti, devedesetih, kada su ljudi bežali od ratova.

Da li postoji nešto čim se uglavnom bave oni s kojima ste vi najviše u kontaktu?

Ima puno naših ljudi bukvalno u svim slojevima i svim profesijama. Ima i uspešnijih, i poneko ko se nije dobro snašao. Ima i onih koji su za sve ovo vreme otplatili i kuću i automobil i kredite. Ima i onih koji se se dosta obogatili. Ima i onih koji su došli da izbegnu ratište, ima i onih koji su imali nekih problema sa zakonom pa su došli ovde, tako da je to mešavina i spoj svega i svačega.

Koliko ima naših ljudi u Južnoj Africi?

Ima dosta naših ljudi, ali tačnu cifru ne zna niko jer ljudi se učaure i „pozapadnjače“, žive u svom svetu, ne eksponiraju se puno i ne vole da se iko meša u njihov život. Kad se nešto organizuje u crkvi ili drugim našim organizacijama, mnogo naših ljudi ostaje van okupljanja i zajedničkih aktivnosti, tako da je veoma teško izračunati, ali pretpostavka je da u Južnoafričkoj Republici živi između 5.000 i 20.000 Srba. U Zambiji, Bocvani i Zimbabveu ima po stotinjak porodica, a i u svim ostalim afričkim drzavama uvek se može naći jedan broj Srba.

Detalj sa službe

Detalj sa službe

Zašto se ljudi distanciraju od lokalne dijaspore? Je li to pokušaj da se pobjegne iz vlastite kože ili nešto drugo? I da li je to posljedica razoračaranja u državu?

Uzroka ima više, ali svi oni koji su nacionalno ili duhovno osvešćeni bore se grčevito da sačuvaju identitet, ali u većini su oni ljudi iz komunizma, oni koji su došli s tim zadnjim talasom emigracije i to su Srbi vaspitani u onom režimu, oni iz sedamdesetih i devedesetih. Oni nisu bili utvrđeni u patriotizmu već u bratstvu i jedinstvu. To bratstvo i jedinstvo se srušilo i oni gledaju gde će da se pripoje. I ne bih rekao da je to posledica razočaranja u državu, zato što kako god da je u državi, patriota nikad ne može da se razočara u državu, može u partije ili neke ljude na vlasti, ali u državu i svoj narod nikada se ne može i ne sme razočarati.

Da li znate kakve su bile sudbine tih prvih doseljenika, onih koji su tokom XIX vijeka prešli 15 000 km da bi došli na nepripremljen teren u sasvim nepoznatu zemlju?

Prvi su došli mornari Bokelji u XIX veku. Pročulo se za zlato i dijamante pa su zbog toga  kasnije dolazili i rudari. Kasnije su neki gradili čak i železnicu. Kažu da je jedan Srbin pešice prešao od Johanesburga do Kejptauna 1.400 kilometara gradeći prugu.  A sudbine… Teško je to saznati jer se često dešavalo da se ljudi potpuno izgube i stope sa lokalnim tlom. Za neke se i sazna, ali često se desi da se ne sačuva ni jezik nego ostane samo prezime, pa je tako dosta teško utvrditi njihove početke.

Koliko ljudi dolaze nedeljom na službu?

Naših Srba otprilike stotinjak, ređe ili češće, dolazi nedeljom u crkvu i na proslave i praznike. Na Badnje veče i Vaskrs bude možda blizu 1000 ljudi. Ali može da se kaže da je tih 100-150  članova srpske zajednice redovnije u svetom hramu.

Dvije domovine

Dvije domovine

Koliko ste tokom sedmice u kontaktu s njima?

Kada sam došao ovde video sam koliko je ovo ogroman grad i koliko je zemlja velika, a pogotovo koliko su ljudi raštrkani. I onda sam počeo da prikupljam e-mail adrese. Tako su mi savetovali iskusniji ljudi koji ovde žive. Tako sam do danas sakupio oko 1500 mail adresa i svake sedmice šaljem mailove i obaveštenja. To je glavni način komunikacije i najveća baza podataka. A osim toga, ljudi dosta zovu kad god imaju neku potrebu ili da dođem kući kod njih, tako da sam i na taj način u kontaktu sa njima.

Koje sudbine su vam posebno ostale u pamćenju?

Pa svakako da je jedna od zanimljivijih sudbina Radmile Ristić. Ona je rođena 1920. u Kuršumliji. Tokom Drugog svetskog rata Gestapo ju je uhapsio. U strahu od svega što bi se kasnije moglo desiti jula 1945. pobegla je iz Beograda zahvaljujući  poručniku Segerkrancu (Segercrantz) iz 44. južnoafričkog eskadrona. On ju je prerušio u mehaničara i sakrio u pod ispod kokpita. Tako savijena letela je nekih šest sati do Barija, odakle su oni poletali kao pomoć partizanima. Dok je bila u Bariju upoznala je zgodnog poručnika RAF-a koji se zvao Frensis Majk Hej. Oni su se venčali u srpskoj pravoslavnoj crkvi u Londonu 1946.  Razbolela se od tuberkuloze tokom rata pa ju je njen muž odveo u Južnu Afriku, odakle je poticao. Tako su se nastanili u Johanesburgu gde su velika nadmorska visina i suvi zrak trebali da joj pomognu da ozdravi. Tih godina je dobila i prvu decu, sina Frensisa Mirka i kćerku En Persidu. Čak je i njen muž zbog nje prešao u pravoslavlje i naučio naše običaje. Njen muž se bavio rudarstvom i prevozom dobara morskim putevima pa su tako proputovali mnoge divne afričke zemlje, a u nekima su i živeli neko vreme, u Mozambiku, Malaviju, Bocvani… Umrla je u devedesetoj godini života, 5.1.2011. u Južnoafričkoj Republici.

Radmila sa mužem i kćerkom u Mozambiku

Radmila sa mužem i kćerkom u Mozambiku

Isto tako je zanimljiva sudbina Ivana Mihailovića, praunuka velikog filantropa i pruskog plemića Pavla Horstiga. Njegov deda s majčine strane je bio Radivoj Bojović, tadašnji ministar rata u Vladi Kraljevine Jugoslavije. Po izbijanju rata on se prijavio u vojsku Draže Mihajlovića, a nakon kraja rata iz straha od odmazde nove vlasti pobegao je preko Austrije u Nemačku gde se pridružio američkoj vojsci koja mu je dala stipendiju da studira žurnalistiku u Parizu. Nakon završetka tog fakulteta i dalje je bio bez domovine pa ga je njegov otac, koji je već bio u Johanesburgu, ohrabrio da sa svojom ženom Simon (Francuskinjom rođenom u Alžiru), pređe u Južnu Afriku što je on i učinio. Kasnijih godina postao je veoma popularan među našim življem u JAR jer je svima bio od velike pomoći kada se radilo o dobijanju dokumenata pošto je bio sudski tumač za engleski i srpskohrvatski. Ali ostvario je i zapaženu karijeru u južnoafričkim bezbednosnim strukturama unutar koji je radio kao specijalac. Postao je čak glavni instruktor trening centra takozvane Hanter grupe u Dornkopu (Chief Instructor for the Hunter Group Training Centre in Doornkop). Ta grupa se smatra “majkom” specijalnih snaga Južnoafričke Republike. Nakon penzionisanja postao je član SASA (bezbednosnog udruženja Južne Afrike). Godine 2002. je čak bio i odlikovan prestižnom medaljom Džon Čard za dugu i uspešnu službu koja mu je dodeljena na njegov osamdeseti rođendan. Bio je novinar, specijalac, gitarista, plivač odlikovan brojnim medaljama… Umro je 26. avgusta 2012.

Ivan Mihailović

Ivan Mihailović

Kako ste doživjeli lokalno crnačko stanovništvo i njihov pogled na svijet?

Potpuno je tačno, da li zbog teških uslova života ili iz drugih razloga, Bog zna, da su lokalni Afrikanci većinom zaista prostodušni, srdačni, iskreni, smireni, trpeljivi, sa puno poštovanja ne samo prema crkvenoj jerarhiji već i prema svim ljudima. Znaju da se raduju malim životnim stvarima i da budu zadovoljni i srećni sa malo toga, što mislim da izuzetno pomaže svakom čoveku koji usvoji takav pristup životu. Mislim da od njih lokalni beli ljudi imaju puno toga da nauče u vezi sa svakodnevnim pristupom životu. Tačno je da Afrikanci imaju i loših osobina kao što je lenjost, koji mnogi povezuju sa lepom klimom, voćem i povrćem koje rađa na sve strane više puta godišnje kao i afričkom kulturom zivota “od danas do sutra” bez velike želje za napredovanjem i stvaranjem. Ipak, rekao bih da su po otvorenosti, iskrenosti, srdačnosti, emocijama i društvenom zivotu, Afrikanci puno bliži nama Srbima, nego što je to “zapadni” beli čovek.

Posjeta školi u predgrađu

Posjeta školi u predgrađu

Koliko putujete po okolnim afričkim zemljama i u kojim ste sve bili do sada?  Kakva su iskustva Srba iz Bocvane i Zambije koja su vam prenijeli vezano za život u tim zemljama? Znate li šta o Srbima u Angoli i Mozambiku?

Do sada sam posetio nekoliko puta srpske zajednice u Zambiji (Lusaki) i Bocvani (Gaboronu). Naši Srbi se i tamo snalaze kako ko ume. Bave se raznim profesijama, a što je najvažnije, žive od svog poštenog rada. Klima i priroda, biljni i životinjski svet u Bocvani i Zambiji je još bliži našoj predstavi o pravoj Africi nego što je to slučaj u Južnoj Africi. Poneku od srpskih porodica možete pronaći i u najudaljenijim delovima tih afričkih zemalja, većinom na poslovima turizma i ugostiteljstva. Sve u svemu, naši ljudi generalno zavole Afriku i retko je napuštaju, a najveći razlozi za to su, po mom mišljenju, lepa klima i bolji životni standard. Jedino što sam primetio na osnovu dugogodišnjeg života i rada u južnoafričkoj parohiji, a verovatno iz razloga sto su većina naših Srba koji su došli u Afriku – ovde stigli još iz nekadašnje komunističke Jugoslavije, to je da našim Srbima koji zive u Africi treba veća i razvijenija duhovna i nacionalna svest i upravo taj misionarski posao i službu, između ostalog, i vrši naša jedina svetinja na afričkom kontinentu.

"Blaženi su gladni i žedni pravednosti, jer će se oni nasititi." (Mt 5,6).

„Blaženi su gladni i žedni pravednosti, jer će se oni nasititi.“ (Mt 5,6).

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s