Stopajući hercegovačkim vukojebinama (IV dio)

Hodoljub na putu

Hodoljub na putu

Dubrovnik, rano jutro, a ja stojim na putu za Trebinje. Nije ni par minuta prošlo, a već mi staje neka cura.

–          Dokle ćeš ti?

–          Do Banjaluke.

–          Znala sam!

–          Kako si znala? Po naglasku?

–          Pa ne… Izgledaš mi kao da si iz Banjaluke.

–          Mašala.

–          Odakle ideš?

–          Bio sam u Italiji kod druga desetak dana, pa se sad vraćam kući.

–          Eee, putovanja, ja sam cijeli svijet obišla. Baš sam svuda bila. Džakarta, Kejptaun, Njujork, Sidnej…

–          Da pogodim, kruzer?

–          Jeste, konobarisala sam na brodu pa sam preko toga svašta i vidjela. Bila sam čak i na Uskršnjim ostvrima.

–          Kod kipova?!

–          Kod kipova….

I dok tako razgovaramo jutarnja izmaglica se diže, sunce počinje sve jače da sija, a i neki vjetar lagano pirka. Utom se rastajemo i ja nastavljam dalje. Od Dubrovnika do Trebinja ima 33 kilometra i računam da bi to trebalo brzo proći. Odmah nakon toga mi staje neki Nijemac, natuca slabo engleski, ali dovoljno da uspostavimo komunikaciju. Kaže, traži neku crkvu, pa će me odbaciti dokle nam se budu poklapali putevi. Tih petnaestak minuta taman je bilo dovoljno da vidim da mojih osam godina učenja njemačkog u školi i nisu baš ostavili neki jak trag.  Rastajem se sa Švabom i tu mi stade još jedan čovjek, evidentno mamuran što mi je odmah probudilo bratska osjećanja prem njemu. Kaže ide taman preko granice sa BiH.  Usput me pita znam li nekog „Đorđa, stari mu je neki guzonja, a on vozi onog novog mercedesa“. Rekoh, da znam, ne bih stopao 400 kilometara do Banjaluke. Prelazimo granicu i ulazimo i opštinu Ravno.  Rastajem se sa gospodinom i nastavljam dalje. Šaljem drugu poruku da sam najdalje za sat vremena u Trebinju i da me čeka na kafi kod platana. Ispostaviće se da će to malo teže ići.

Kad čovjek prijeđe granicu između Hrvatske i BiH i uđe u opštinu Ravno, tačnije dio koji se zove Ivanica,  ima osjećaj kao da je ušao u neku drugu dimenziju. To mjesto prosto odiše nekim mračnim identitetom granice. Dok ne dođeš do granice, još te nekako čuvaju brda od vjetrova, ali kad prijeđeš granicu, izbiješ na neku čistinu, a vjetrovi nemilosrdno udaraju.  Dolje vidiš more, ali ti si među kamenom i nekakvog žgoljavom travom, vjetar udara, a nigdje nikoga nema.

Prekid prostorno-vremenskog kontinuuma - opština Ravno

Prekid prostorno-vremenskog kontinuuma – Ivanica

Prvi oružani sukobi u BiH su počeli upravo tu i sve oko tebe ti govori da se nikada nisu ni završili i da je i dalje ’92. Kuće su porušene, radi samo lokalna kafana, jedna prodavnica i crkva. Na  izrešetanim zidovima grafiti vojski koje su tuda prolazile. Ali od sve te tuge definitivno najtužniji detalj su ogromne kuće koje su bile taman pred završetkom kad je počeo rat. Na većini kuća natpis sprejom PRODAJE SE 06694…. Po veličini se vidi  da su trebale da iskoriste tu blizinu Dubrovnika i Trebinja, kojem su pripadale prije rata, ali se desilo to što se desilo i ti imaš osjećaj kao da si na setu snimanja nekog ratnog filma jer sve što vidiš su samo kosturi kuća.  Te kuće su spomenik nekog, navodno, srećnijeg vremena i njihova svrha je, navodno, bila da ponudi smještaj ljudima koji bi jedan dan u Trebinje, drugi u Dubrovnik, treći negdje u Crnu Goru… Danas, na većini njih  ni krov nije ostao, a u čitavom mjestu ne živi možda ni 50 ljudi. Tuga i opomena.

Prođe jedno auto svakih pet do deset minuta. Koliko sam brzo došao dotle, toliko sam se tu načekao. Imao sam dovoljno vremena da sumiram zadnjih deset dana tokom kojih sam vidio 300 čuda, prešao hiljadu kilometara, bio na metar od moštiju Svetog Nikole, kojeg inače slavim, na koncertu Gorana Bregovića u masi od 100 000 ljudi, na kojem me je jedan Italijan sa šajkačom i srpskom zastavom preko leđa ubjeđivao da su Srbi najbolji ljudi na svijetu, a ja njega da bi trebao manje piti. A, na kraju i da razmislim šta da radim od svog života kad se vratim kuči što baš i nisu najsrećnije misli kad si zarobljen u nekoj vukojebini i moliš boga da naiđe neko auto u narednih pola sata.

Autostop je najneposredniji način prepuštanja matici života. I koliko god to nekima djelovalo haotično, autostop ima veoma čvrst temelj na kojem počiva, a to je povjerenje.  I onaj koji stopa i onaj koji prolazi pored njega u autu se boje, svaki na svoj način. Onaj koji stoji na putu nikad nije 100% siguran da mu neće stati neko „nestabilan“, pijan ili nešto treće. Onaj koji staje, pušta nepoznatu osobu u svoj privatni prostor i nada se da neće biti opljačkan ili maltretiran. Ali, ako povjerenje nadvlada sumnju rezultat je više nego pozitivan i može da ti vrati vjeru u ljude, a to nije malo. Jednom davno sam napadao prijatelja koji je redovno stopao  govoreći  mu da nikad ne zna kakav kreten može stati. Njegov odgovor je bio:“Kreten ti neće stati.“  Ispostavilo se da je to istina. Većina ljudi će jednostavno proći pored tebe i to je u sasvim u redu. Onaj ko stane, staje uglavnom da ti pomogne, da se ne pržiš na suncu ili smrzavaš na kiši jer pretpostavlja da ne stojiš tamo zato što ti se hoće, već zato što, iz nekog razloga, moraš.   Ljudi nisu ni svjesni koliko se puta u svakodnevnom životu prepuštaju povjerenju da ih vodi. Kad čovjek ide prema raskrsnici na kojoj on ima pravo prvenstva, a iz drugog pravca se brzo približava čovjek koji mora da stane na znak stop, onaj s pravom prvenstva ima povjerenja u drugog da će ispoštovati zabranu i zaustaviti se. Jer zabrana često u životu nije dovoljna i krši se svakodnevno.  Ovaj svijet funkcioniše na osnovu povjerenja, zabrane su tu samo da malo regulišu stvari.  Tako je i sa autostopom. To je kao avionski saobraćaj, najsigurniji na svijetu, ali kad se desi neka nesreća, to djeluje stvarično i svi od njega zaziru. A devedesetih smo svi stopali…

Nakon možda dva sata prženja na suncu i na korak od odluke da pješke krenem u Trebinje, koje bih sad radije nazvao Jebinje, staje mi auto crnogorskih registracija i divan stariji bračni par iz Podgorice. On je muzikolog, a ona ekonomista, i  kako kažu, baš su komplementaran par, nadopunjavaju se upravo zbog svojih različitih profesija i života koje vode. I uprkos mojim stalnim insistiranjima, nikako da prestanu da mi persiraju.

–          A ne, ne, ne, vi ste jedan mladi gospodin i razlika u godinama nije bitna.

–          Gospođo, nakon dva sata prženja na suncu ne osjećam se baš gospodski.

U razgovoru sa njima brzo je prošlo osamnaest kilometara koji su me dijelili od Trebinja. Odavno sam htio da vidim ovaj, po mnogima, najljepši grad Republike Srpske, ali nikako put nije mogao da me nanese tamo.

Trebinje, Trebinje...

Trebinje, Trebinje…

Smucam se gradom, nalijećem na neki putujući mini-sajam knjiga i odmah skočim na knjige ko smrt na babu. Slučajno podignem glavu i vidim Kolju Pejakovića da prilazi. Pitam ga za zdravlje, a pitam i za dijete, znam da je skoro postao otac. Kaže, možda će skoro u Čelinac pa ćemo da se vidimo opet. Ne znam kako sam mu izgledao u tom trenutku, ali činjenica da me je pitao treba li mi šta više putaj (čitaj: para) vjerovatno ne ide u prilog mom izgledu u tom trenutku. Opraštam se s Koljom, odlazim na kafu sa prijateljem koji je tih dana bio u Trebinju, sabiramo utiske  ispod platana, ali me mjesto ne drži jer ipak treba stići do Banjaluke u ovom danu, a već je podne. Odlazim na put za Mostar, vjerujući da  je saobraćaj bar malo gušći nego u onom slijepom crijevu nadomak Trebinja odakle sam se upravo izvukao. Ispostaviće se da sam bio u pravu. Saobraćaj jeste za čitavih par promila jači. Do Mostara ima oko 200 kilometara, a meni na putu slijede Tvrdoš,  Ljubinje, Stolac i Čapljina. Sve do tada nisam razumio onu staru: „Trebinje, Trebinje, kad me vidiš jebi me.“ Otada je redovno ponavljam ljudima.

Nakon nekog vremena staje mi  neka ljudina od bauštelca s kamiončićem koji se raspada. Pita me je l’ se vraćam s mora, kažem da, već pomalo umoran da objašnjavam da se vraćam s Jonskog mora. Ostavlja me kod Tvrdoša. Nakon toga je uslijedio stariji gospodin krajnje ekstravertnog karaktera koji mi je za početak slikovitim narodnim jezikom ispričao kako su osamdesetih ganjali Čehinje po Jadranskom primorju.

–          Samo jebi, sine, samo jebi jednom se živi!

–          Pa… Dajem sve od sebe….

–          Mora čovjek nešto da guzi, to je priroda, jednostavno mora!

–          Nema šta….

–          Jebeš li ti šta?

–          Pa… Kako kad, jebiga…

–          A jes sve rupe isprobo?

–          (U ovoj sceni vlada neugodna tišina u kojoj ja razmišljam šta on tačno podrazumijeva pod SVIM rupama.)

–          Joj vole one sve, samo lažu kad se nećkaju, a vole majku im jebem!

–          Nema šta…

–          Jesi kurat?

–          Molim?!

–          Opalim te golim, pitam te jesi kurat?

–          Pa jebiga, šta da kažem, ne mogu da se žalim. (U ovoj sceni se psihološki prepremam na ponudu koja uključuje nešto što nisam baš planirao. Neka uđe u zapisnik i da ga nisam mjerio od šestog osnovne čisto da provjerim navode drugara iz razreda koji su tvrdili tada da im je šesnaest centimetara dug.)

–          Joj čudo je ta priroda! Sjećam se tokom rata komandir uhvatio dvojicu iz štale kako drkaju pa ih kaznio, a ja jednom krenem da pišam i vidim komandira iza šljive kako drka, pa mu kažem, pička ti materina, njih si našo da zajebavaš, a sam tu ne moš se suzdržat!

Sreća pa sam shvatio u tom trenutku da njemu ustvari sagovornik nije potreban već neko da sluša njegove monologe i da po potrebi klima glavom, a onda je sve bilo podnošljivije. Isključio sam se i posmatrao krajolik koji je takav da čovjek ako u njemu ostane da živi (bez žene), drugačiji jednostavno ne bi ni mogao da ispadne.

Ostavlja me, bogatijeg za par krucijalnih životnih saznanja, usred neke vukojebine gdje mi je ludi starac dao dovoljno vremena i razloga da kontemliram je li baš sve to trebalo. Nakon nekog vremena staje mi bivši policajac iz Banjaluke  koji nažalost ide samo do Ljubinja.  U razgovoru o standardnim socio-ekonomskim temama prolazimo kroz Popovo polje na čijim ivicama se vide posljedice požara koji su tih dana harali Dalmacijom i Hercegovinom. Inače, moj stari ima teoriju da je naša porodica porijeklom iz Popovog polja. Gledajući tu golet apsolutno sam shvatio onog mog pretka koji je odlučio da mu je dosta oranja kamena. Razgovarajući o svemu tome, o porijeklu prezimena u Srbalja, migracijama stanovništva, požarima i drugom, stigosmo u Ljubinje koje izgleda kao da je na Divljem Zapadu. Vjetar nosi neko lišlće, usamljen put na kojem nema ni jednog jahača, duvan koji se suši pored puta i sunce koje mi već probija kožu. Tu već panika počinje da me hvata jer nigdje nikoga nema,  već je četiri popodne, a preda mnom je još bar 400 kilometara.

Srećom, jedno od prvih pravila autostopa je da tu nema pravila i statistika važi samo do određene tačke. U toj pustinji gdje auta nema po deset minuta imao sam sreću da mi je stao jedan od prvih koji su prošli. Simpatični Sarajlija, sa naglaskom „pamtim to kao da je bilo danas“ kaže da ide do Čapljine i da mi je najbolje tu da se uhvatim magistrale jer je tu frekvencija saobraća daleko veća i za tren oka možeš stići do Sarajeva. Krivo mi je što prolazim kroz Stolac, a ne mogu da svratim do Radmilja, gdje je najveća kolonija stećaka u BiH, ali biće već neke prilike.

U Čapljini je već bilo lakše. Nakon par minuta staje mi neki momak, ide do Mostara, a idem i ja s njim. Nije bog zna kako razgovorljiv, a na moje pitanje čim se bavi pogleda me s nekim čudnim osmijehom koji je trebao da kaže da previše pitam i da odgovor nije baš lak ili da ja jednostavno ne bih trebao da ga znam. Umjesto toga mi je lakonski odgovorio samo: “Ničim.“ Ćutimo, odgovara nam to obojici. Nakon nekog vremena upita me.

–          Ti si ono pored Banjaluke?

–          Da.

–          A… Ima li cura u Banjaluci?

–          Pa… Ima.

–          A je l’ istina ono što se priča da ima sedam cura na jednog momka?

–          Pa ako u cure računaš tetke i komšinice starije od 50 godina, ima.

–          Ejs!?

–          Pa sve i da ima, u roku od mjesec dana bi se svi preselili u Banjaluku i tog odnosa više ne bi bilo.

–          Pa kako je počela ta priča?

–          Jedne noći u porodilištu, negdje ’87. rodile su se 24 bebe, 21 curica i 3 dječaka. Neke novine su izvukle naslov U BANJALUCI ODNOS 7 CURA NA 1 MUŠKARCA i  grudva se zakotrljala i napravila mit.

–          Mašala.

I tako, razbijajući mitove o ljepotama Banjaluke uđosmo u Mostar.

Smiraj dana u Mostaru

Smiraj dana u Mostaru

Ljut sam na sebe, ljut sam i na Bosnu i Hercegovinu jer nisam uspio u tome da je stopom prijeđem za jedan dan. Kad čovjek pogleda političku kartu svijeta, vidi da je BiH kao nokat na palcu, a Rusija kao lakat, pa opet i taj mali nokat ti često priredi mala prljava iznenađenja. Nije pošteno da tako malu državu u kojoj smo naprosto upetljani u granice sa svih strana ne možeš  prekrstariti za jedan dan. Moj prijatelj s kojim sam bio u Trebinju je uspio za jedan dan stići od Balatona u Mađarskoj do Sarajeva, a ja prokletu Hercegovinu nisam mogao da prijeđem čitavu. Izabrao sam pogrešnu rutu, trebao sam ići Dubrovnik – Metković – Čapljina, to je mnogo frekventnije i vjerovatno bih tako i uspio u naumu. Potcijenio sam pustoš Hercegovine, potcijenio sam i činjenicu da je ponedjeljak i da nikog nema na putevima.

Prešao sam 200 kilometara, do Sarajeva ima još 160, a od Sarajeva do Banjaluke 250 ili više, zavisi gdje kreneš. Već polako počinje da pada veče i razmišljam šta da radim. Do Sarajeva lako mogu stići i naći smještaj pa onda idući dan krenuti dalje. Utom mi stiže poruka od druga iz Trebinja: „Ide Neba direktno za Banjaluku možeš s njim ako hoćeš.“  Mislim se, Nebojša, blagoslovila te sva božanstva koja se poštuju u Mostaru.  Dogovaram s njim gdje će da me pokupi i shvatim da imam par sati slobodnih da se prošetam Mostarom. U blizini Starog mosta čujem neku sjetnu harmoniku i privučen melodijom dođem do starog Cige koji svira Kondorov let. Vadim nešto kuna što mi je ostalo i istresam u šešir, a on počinje „Ona plače on je nežno ljubi, za njih dvoje više sreće nema…“

Sunce se smiruje nad Mostarom,  Neretva miriše na sevdalinke, klišeizirane predstave Bosne i Hercegovine, Aleksu Šantića, rat i podjele. Ja i Cigo pjevamo Tomu Zdravkovića.

Stari Cigo

Stari Cigo

I  – II  – III –  IV

Advertisements

10 mišljenja na „Stopajući hercegovačkim vukojebinama (IV dio)

  1. koja si ti legenda 🙂 sto se autostopa tice, mislim da ce mi kao zensku zauvijek ostati uskracene te cari, jednostavno je previse losih prica da bih se upustila u tako nesto, koliko god blentava bila. zavidim malo:D

  2. Samo da mi skinu gips…ici cu i ja nadam se u to Trebinja, pa zatim Mostar…, lepo pripovedanje, podseca me na guste stoperske dane 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s