Niš ili priča o živima i mrtvima

Pripreme za Niš su protekle grčevito. Bilo je ovo naše prvo samostalno putovanje autom. Nije prošlo ni sedam dana otkako smo kupili auto, a već ga je čekalo vatreno krštenje u vidu 650 kilometara do Niša i nazad. Nisam imao svu potrebnu opremu pa sam je grozničavo skupljao, ali najviše me je napatila potraga za rezervnim točkom. (Japanac, šta da vam kažem.) Krstario sam od jednog do drugog vulkanizera, zvao auto-otpade i na kraju uspio da nađem jednu koja mi odgovara, istina, ne baš 100%, ali dovoljno da me spasi bar nakratko u slučaju probijanja gume.

Prolazio sam kroz Niš više puta, ali se nikada nisam zadržavao u njemu. Najviše što sam proveo bilo je nekih pola sata na autobuskoj stanici prije pet godina kada sam busom Niš-ekspresa išao za Makedoniju. Raspričao sam se sa jednim saputnikom (ili bolje da kažem sapatnikom) i kad je došlo vrijeme za pauzu krenuli smo u oronuli kafe autobuske stanice koji izgleda baš kao i svi ostali stanični kafei kod nas. Pitao sam ga kakvu kafu pije, dužu ili kraću, s mlijekom ili šlagom, a on me je pogledao prvo kao da se šalim, a onda je shvatio da ipak nisam odatle i da mi nije baš poznata situacija. „A ne, ne“, rekao je, „nema tog kod nas“. Na stanici se izgleda služila samo turska, tj. domaća kafa i nikakav espreso nije bio dostupan. Bilo mi je to malo čudno, jer nije da se radilo o 3D printeru već o kafe-aparatu u zemlji koja pije mnogo kafe, ali nisam htio dalje da zapitkujem. Valjda je sada situacija drugačija.

niš1

Unutar Botaničke bašte (foto: zlatnoruna.wordpress.com)

Naši graničari nisu ni htjeli da nam gledaju pasoše, samo su nas poslali preko Save, a ni Hrvati nas nisu puno zadržavali. Udarili su pečate, nisu nas ništa ni pitali i dok smo se okrenuli već smo bili na auto-putu prema Srbiji. Toliko smo brzo ovo sve prošli da nas je morala čekati neka kazna u povratku, oboje smo pomislili tada. I bili smo pravu. Ali o tom malo kasnije.

Kada smo prošli Beograd vrijeme je počelo da se proljepšava i put je odjednom postao daleko ljepši nego dok su oblaci preovladavali nad nama. Toliko dugo nisam išao tim putem da sam zaboravio koliko je Srbija lijepa zemlja i koliko tu mnogo toga ima da se vidi. A kada čovjek vozi prema Nišu ima vremena da razmišlja o svemu  tome jer taj put traje. Uvijek se zato sjetim izjave Žike Šarenice ili Žike Seljaka, kako ga neki znaju, da je suluda svaka ideja Velike Srbije jer Srbija već jeste velika. Voziš se i voziš, imaš osjećaj da ćeš još malo u Solun da dođeš, a taj prokleti Niš nikako da stigne. Ali onda nakon sedam sati puta konačno stigneš i sve nekako počinje da liježe na svoje mjesto.

Za razliku od većine naših gradova, Niš je bio grad, pravi pravcati grad, i prije 2.000 godina. Osnovan je u drugom vijeku prije Hrista, a Rimljani ga osvajaju 75 g.p.n.e. Poznat je, to više ne treba ni ponavljati, po tome što je u njemu rođen Konstantin Veliki, čovjek koji je hrišćanstvo učinio zvaničnom religijom u Rimskom carstvu i osnivač Konstantinopolja. Nije baš ni taj Konstantin bio takva cvjećka kakvog ga sveti spisi prikazuju, a i hrišćanstvo je primio tek na samrtnoj postelji, ali nema baš puno ličnost takvog kalibra koje su rođene kod nas pa nećemo baš biti cjepidlake kod njega.

Naslušao sam se mnogo priča o Nišu. Te svi bježe iz njega, te velika stopa samoubistava, te tuga, te južna pruga, ni ljubavi ni druga, ni stare adrese, ali za tih par dana koliko sam bio tamo moram priznati da mi se svidio. Vidio sam živahan grad koji pulsira i učinilo mi se da u njemu život buja.

Kad bih u maniru starih putopisaca htio da opišem Niš, vjerovatno bi taj opis išao ovako: „Muškarci su im temperamentni i laki na sireni, a žene lijepe i blage. Imaju puno roštiljnica i još više advokatskih kancelarija. Dobro jedu, još bolje piju i izgledaju kao da nikuda ne žure.“

Niš ima jako puno starih i napuštenih zgrada i kuća koje svjedoče o jednom prohujalom vremenu od kojeg su danas ostale samo naslage istorijske patine. I ne mislim ovdje na neka grandiozna zdanja. Mislim prije svega na one kuće za koje vidiš da su građene prije oko sto godina, a koje danas izgledaju ruševno kao da imaju bar duplo više. Kod nas više gotovo da nema kuća i zgrada iz tog perioda. Imamo ove nove tranzicione zgradurine i imamo socijalistički stil. (Onih par građevina iz doba Austrougarske više i ne računam.) Sve starije zgrade su porušili ili okupatori ili prirodne katastrofe. I zbog toga u našoj kolektivnoj svijesti kao da ne postoji ideja kontinuiteta sa nekim vremenima koja su daleko iza nas. Slađana Perković, Banjalučanka sa pariskom adresom i autorka divne zbirke priča „Kuhanje“, jednom mi je rekla da živi u zgradi koja je sagrađena 1820. i da se to kod njih smatra novijom gradnjom. Možda ovo sve izgleda kao besmisleno lamentiranje nad stvarima kojih odavno nema – zapravo, vjerovatno i jeste tako – ali ne mogu da ne mislim o tome koliko je naše ubrano iskustvo osiromašeno, a sa njim i svijest o tome da na su na prostoru koji naseljavamo živjeli ljudi i mnogo prije nas.

Jednoga dana odlučio sam da odem do Ćele-kule, koja se nalazi samo na četiri kilometra od centra grada. U jednu ruku znao sam šta me tamo očekuje, jer ipak svi mi o njoj učimo u školi, ali mnogo iskreniji bih bio kad bih rekao da zapravo pojma nisam imao šta me unutra čeka. Za one koji su taj dan pobjegli sa časa istorije evo kratke rekapitulacije. U Bici na Čegru, koja se odigrala 31. maja 1809, poginulo je oko 6.000 turskih i 4.000 srpskih vojnika. U početku je to bila borba puškama iz rovova, ali se uskoro pretvorilo u borbu prsa u prsa, kundacima, noževima, hvatanjem za gušu i slično. Turcima su stalno pristizale nove snage, a Stevan Sinđelić, vidjevši da je bitka izgubljena i da im se smrt svima bliži jer je ostao sam, odlučuje da digne obližnju barutanu u vazduh i da tako u smrt odvede što je više moguće turskih vojnika. Niški Huršid-paša naređuje da se na istočnoj strani Niša u znak opomene sazida kula od kamena i da se u njene zidove uzidaju lobanje poginulih srpskih vojnika.

Ušao sam u Ćele-kulu i prvi impuls mi je bio da uslikam taj užas koji sam vidio pred sobom i da ga okačim na internet, a onda me je u trenutku porazila besmislenost te ideje. Zašto da kačim? Kome? Kao da ne postoji već dovoljno fotografija tih lobanja na internetu, u istorijskim knjigama i raznoraznim brošurama. Nisu toliki ljudi izginuli da bih ja skupljao lajkove po Fejsbuku. Ali i ja sam samo dijete ovog vijeka i patim od istih bolesti kao i sva ostala djeca.

Nakon što sam nekoliko puta obišao oko kule odlučio sam da bacim pogled na knjigu utisaka i uskoro iskreno zažalio zbog toga. Komentari posjetilaca Ćele-kule zapravo se ni po čemu suštinski ne razlikuju od komentara ispod pjesama na Jutjubu. Prvu grupu čine oni komentari u kojima se iskreno odaje počast ljudima koji su se odlučili na taj zastrašujući čin da spasu šta se spasti da i ako već moraju da ginu da povedu što veći broj okupatorskih vojnika sa sobom. Ti komentari obično izgledaju ovako: „Hvala vam, o slavni čegarski junaci, na žrtvi koju položiste na oltar otadžbine.“ U potpisu ime i prezime i grad, Novi Sad, Bačka Palanka, Laktaši, Subotica, Toronto… Druga, stiče se utisak, mnogo masovnija grupa, pripada đacima sa ekskurzija koji su tuda prošli. Ti komentari obično nisu pretjerano stilski vješti i uglavnom se svode na „VIII 3 OŠ JJ Zmaj Čelarevo“, „Marko i Ljiljana 4ever“, „Kosovo je ❤ Srbije!“ itd. Nakon njih slijede komentari u kojima neko samo želi da ostavi svoj trag i da kaže da je tu bio. Ti zapisi izgledaju ovako: „P. Udovičić, 5. 3. 2017, Slavonski Brod“. Ali razlog zašto pišem ove redove nisu ni prvi, ni drugi, a bogami ni treći komentari, već oni najpodliji, koji relativizuju te lobanje koje se izdižu iza tvojih leđa dok čitaš komentare i dok ti se utroba izvrće. Jedan Hamza iz Turske je tipičan predstavnik tih komentara: „Vi ovo zovete činom varvarizma? (komentar je na engleskom) Treba da vidite šta su Srbi radili tokom četiri godine u Sarajevu. Srebrenica je varvarizam, a ne ovo! Ovdje su redovne snage turske vojske porazile redovne snage srpske vojske.  A i to što si im odrubili glave i od lobanja sagradili kulu, pa uradili su to nakon njihove smrti i oni nisu ništa osjetili. Ubijanje djece je varvarstvo, a ne ovo, ovo je legitimna vojna pobjeda!“

Ćele_kula,_Niš,_Srbija

Foto: Wikipedia

Na ovaj komentar nadovezuje se umjereno indignirani odgovor nekog našeg čovjeka koji ispod piše kao da komentariše na Jutjubu, kao da će Hamzi stići u Tursku notifikacija da mu je neko u Srbiji odgovorio i kao da, na kraju krajeva, Hamzu boli njegov turski kurac što mu je neko nešto otpisao u nekakvoj knjizi utisaka do koje je došao bog zna kako. „Iskreno sam šokiran što gospodin Hamza na ovakav način relativizuje srpske žrtve. Ovi vojnici su se borili protiv daleko nadmoćnijeg neprijatelja, za oslobođenje svoje zemlje i nisu zaslužili da ih ovako neko ponižava. Ovakav čin turske vojske je svakako varvarizam, ne zato što se radi o srpskim vojnicima već zato što niko nije zaslužio da se s njim na ovakav način postupa nakon smrti.“

Ali ne bih htio ovdje da sasipam drvlje i kamenje na gospodina Hamzu iz Turske. To bi bilo prelako. I na kraju krajeva, ne bi bilo ni pošteno. Jer svi smo mi zapravo Hamza iz Turske i svi mi kopiramo njegov obrazac ponašanja kad neko optuži pripadnike „naših“ regularnih ili ne baš tako regularnih jedinica za nehumano postupanje u nekom od ratova kojih nam, bogu hvala, ne manjka. (Kao da uopšte postoji nekakvo humano postupanje u ratu!?) Svi mi svakog dana čujemo ili izgovorimo nešto što se u krajnjoj konsekvenci svodi na ublažavanje ili relativizovanje neke istorijske činjenice na osnovu manipulacije brojevima. Ko hoće da za glavu skrati Hamzu zbog njegovog komentara ne bi smio da izgovara rečenice tipa „Nije njih poginulo 8.000 već najviše 2-3.000, a i to je bio legitiman odgovor na ono što su oni nama radili samo malo prije toga“. Čujemo i mnogo gore izjave od ovih svakog dana sa svih strana. Mi relativizujemo Srebrenicu i Prijedor, Hrvati relativizuju Jasenovac i Oluju, Bošnjaci Srebrenicu pod Orićem, Bratunac i ulogu mudžahedina u ratu i svi se tako vrtimo ukrug osuđeni da živimo jedni pored drugih na ovom malom i prokletom komadu zemlje.

Dok sam čitao te komentare i razmišljao o svemu tome počeo sam nekako da priželjkujem da nas sve zajedno zbriše nekakva atomska bomba ili bar da ta bijela kuga o kojoj svi pričaju počne malo brže da djeluje. Nestali su i mnogo bolji narodi od nas, ne vidim zašto ne bismo i mi. I čini mi se nekako da naš život na zemlji i nije ništa drugo nego ta Ćele-kula. Mi smo gomila živih mrtvaca sabijena na malom prostoru koji mnogi obilaze i ostavljaju komentare, a naše stanje se suštinski ne mijenja.

Ali nije sve tako ni crno. Ima ljudi koji su svojim radom i zalaganjem uspjeli da promijene svijet oko sebe i ostave trajan trag uprkos brojnim rušilačkim nagonima. I jedna takva ličnost ujedinjuje Niš i Banjaluku, a to je ban Svetislav Tisa Milosavljević. Ovaj čovjek, koji je od Banjaluke zapravo i napravio Banjaluku, bio je rođeni Nišlija. Kao sin bogatog niškog trgovca Tome Milosavljevića u vojsku se prijavio mimo svoje želje. Htio je da postane inženjer, ali ga je finansijski slom njegovog oca natjerao da promijeni tu odluku. Ali uskoro je zavolio vojnu službu i postao jedan od najvećih stručnjaka za vojni saobraćaj. Primijetio ga je kralj Aleksandar i uskoro mu dao titulu ministra saobraćaja. Nakon rekonstrukcije vlade izgubio je ovu poziciju, iako je postigao mnogo toga, ali mu je uskoro dodijeljena titula bana novoosnovane Vrbaske banovine. U grad na Vrbasu stigao je na 8. novembra 1929. vozom, bez ikakve pompe i pratnje. Zahvaljujući njemu izgrađeni su Banska palata (današnja zgrade Gradske uprave), Banski dvor, Pozorište, za koje je projekat uzeo iz Niša, Higijenski zavod, sedam zgrada za činovnike u današnjoj Aleji Svetog Save i kod Pošte i još mnogo toga. On je u Banjaluci proveo samo četiri i po godine, ali za to vrijeme učinio je za nju nešto što mnogi ne bi uspjeli ni za četiri decenije.

Ban-Milosavljevic

Stetislav Tisa Milosavljević, rad Špire Bocarića.

Ni dok smo išli tamo ni dok smo se vraćali nisam mogao da ne razmišljam o tome kako nekada, ne tako davno, od Čelinca do Niša čovjek nije morao da prijeđe nijednu granicu. Kao što sam spomenuo na početku, zahvaljujući tome što smo tako brzo izašli iz BiH moralo je da se desi nešto u povratku čime će se sve vratiti u ravnotežu. Kada smo se vraćali, čekali smo tri sata da izađemo iz Srbije, onda je sat vremena trajalo mrcvarenje između granice Srbije i Hrvatske, a onda, nakon što smo se vozili možda tek sat vremena kroz Hrvatsku, došlo je dodatnih 45 minuta čekanja u Slavonskom Brodu. Čemu sve to? Kako smo došli u situaciju da nam treba četiri sata da izađemo iz Srbije u Hrvatsku? Besmisleno mrcvarenje koje nema nikakvu logiku ni opravdanost. Što sam stariji sve više vidim koliko je u pravu moj drug Aleksandar Kuzmanović kad kaže da države koje nemaju F-18 da im štiti granice ne trebaju ni da imaju te iste granice. Ključajući tako u autu u nepreglednoj koloni naših ljudi sa švajcarskim registracijama koji su se nakon vikenda u Srbiji vraćali kući sjetio sam se jedne pjesme šabačkih Goblina čiji refren opisuje kako naše kolektivne domete tako i budućnost koja je pred nama, a ta pjesma kaže: „Evropo, sjebali smo onakvu zemlju. Evropo, sjebaćemo sad i tebe.“

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s