Dva lica Dominikane (II dio)

Prvi dio priče je bio posvećen siromašnijem dijelu Dominikanske Republike dok se u ovom dijelu opisuje ona srećnija strana stvarnosti ovog karipskog ostrva i još mnogo toga vezanog za kulturu, alkohol, wc-ove i savršeno bijele plaže.

Jedan sasvim običan dan

Jedan sasvim običan dan

Kakav je taj bogati sloj Dominikanaca?
Upoznao sam jednog prebogatog Rusa, koji je jedna od najfacinantnijih osoba koje sam u životu sreo. Nekomu je radio reinstalacije sistema i tako su se skompali. Poslali su mene kasnije da mu odradim neke stvari oduševio sam se čovekom. Šezdeset i neku godinu ima, leži na bar 20 miliona dolara nekretnina, tečno govori bar 4-5 jezika – jebeni Džejms Bond, šta drugo. KGB! Šta je drugo mogao da radi?! Nijednog trenutka za stolom ne potencira neki stav da je on nešto iskusniji i pametniji od bilo koga, a to je jedna velika činjenica. Sleng mu je odličan, opušten je, ima tu neku priču „mi smo pravoslavna braća“
Tamo kad ima, to nema ni kod Mila Đukanovića, to nije bogato, to je besmisleno! Vile na ogromnom golf terenu, imaju sobe za poslugu, sobe za goste, dve garaže, ogromni travnjak koji neko šiša. Meni bi bilo neprijatno da tamo živim, ja ne želim toliki travnjak jer neko mora da ga šiša! A ja ne želim da plaćam nekome da šiša moj travnjak. (smijeh) Prosto komunista iz mene progovara da tu mogu još bar dve porodice da žive! Jednom smo svirali negde i, da prostiš, nije mi se dalo da kenjam u nekom javnom wc-u, pa potražim u nekom hotelu wc. Jebote, kad sam ušao u taj wc bio je velik kao moj stan.  Tu su neke biljke, to sve nešto miriše, jebote mogao bih da živim u tome! Bila me sramota da tu radim ono što se u wc-u radi! Još je samo  falila neka ruka da mi češka jaja! Stvarno mi ne treba wc šolja i oko mene četiri kvadrata, pa koji će mi moj! I to je wc hotela u koji može da uđe svaki turist, uopšte nije neki najnabudženiji hotel koji možeš da da zamisliš.

Dominikanski bajkeri

Dominikanski bajkeri

Kakvi su Rastkovi prijatelji?
Tašt mu je fotograf, a tašta je poslednji pirat s Kariba. Ona trguje alkoholom,  prodaje ga hotelima i klubovima. Nekad s papirama, nekada bez njih. Ima veliki stan, s nekom velikom foteljom, u njoj sedi, večito ima cigaru u uglu usta, telefonira i tako završava poslove.  U ćošku drži sanduke Dom Peronjona, Džoni Vokera i slično. Samo joj fali povez preko oka.
Kakav je provod tamo?
Zanimljivo je da tamo i nema nekog provoda za lokalno stanovništvo, sve je posvećeno turistima. Lokalci izlaze na benzinske pumpe i na praonice. Odu ispred pumpe, donesu alkohola i postave neke velike zvučnike u gepek, puste onu lokalnu iritantnu muziku i to im je ko neko prelo, izlazak, šta li. Car wash – night club. Bilo mi je čudno, odemo na savršenu plažu koja je baš blizu grada, hodaš i nigde žive duše nema, a onda odeš da kupiš cigare na pumpu, a njih tamo ima milion! U đubretu sede, uvek isti ljudi na istim pozicijama jedu piletinu i piju pivo.

U iščekivanju žrtve

U iščekivanju žrtve

Jesi li išao imalo po okruženju?
Ja sam hteo da idem na Kubu, dok sam tamo pa sam tražio neke opcije i neki lokalni đilkoš mi je nudio da me prebaci za ne znam ni ja koje pare, nudio mi je neke off shore rute, kao da mi ne lupe pečat u pasoš, jer onda nećeš moći ući u Ameriku. Rekoh, zajebi to, hoću kubanski pečat u pasošu, neću da idem u Ameriku,  čoveče, hoću bre da vidim Fidela! Na kraju nisam ni otišao, jebiga.

To su neki čobani i budale

To su neki čobani i budale

Šta ti je bilo posebno neobično dok si tamo bio?
Pa jedno veče smo hteli da kupimo nekog alkohola, ali sve je bilo zatvoreno i kaže meni buraz, vodim te ja na jedno mesto gde se još može uzeti. I reče mi, skreni desno  tu i tu. Kažem ja njemu, čoveče prolazim svaki dan, TU NEMA DESNO. Ma ima, videćeš kad ti kažem i tako smo se svađali neko vreme dok se nismo dovezli do te tačke i gde sam video da tu stvarno ima neki minijaturni prolaz. A onda, kao da smo upali u zonu sumraka, mrak, kartonska naselja, prst pred okom ne vidiš, ali to je ogromno. Hiljade kartonskih kuća se tu nalaze.  Kaže mi onda buraz, vozi dotle, stani kod te bandere, ALI NEMOJ DA GASIŠ AUTO.  Pored bandere stoji neki lik, kože hoće da zguli koliko se češe, neki drugi pazi na sve to, a ispred drveta mlate neku dvojicu. Nakon nekog vremena pojavljuje se buraz iz mraka i nosi gomilu alkohola, piva, likera, votke, šta god hoćeš. Inače, sve je prepuno droge jer je to tranzitno područje, dolazi im kokain iz Kolumbije koji se dalje šalje za Evropu ili ide preko Afrike, a i trava im je skroz luda, domaća neprskana, he he he. Stiže im u onim aviončićima pravo sa Jamajke, pa oni to bacaju u vodu odakle ljudi dalje kupe.

Kolonijalno nasljeđe - Kolumbova kuća

Kolonijalno nasljeđe – Kolumbova kuća

Kako si najviše provodio vrijeme tokom svog boravka?
Dva meseca sam blejao na plaži, a onda sam počeo da sviram i moram da priznam, prilično lepo sam zarađivao tako. Nisam više mogao da gnjuram niti da čitam po ceo dan. Počeo sam tako što je bio neki jam session u jednom klubu na plaži. Kad sam došao ovi muzičari su već bili smoreni, nisu znali šta više da sviraju jer ni publika nije bog zna kako regovala. Kažu mi da pevam i sviram šta god hoću, i ja raspalim po nekim dvanestkama, počnem da se derem ko magarac i super je to prošlo, ljudi se oduševili i kažu mi samo, od ponedeljka radiš sa nama. Ja sam mislio da sviram za džaba, čisto da mi prođe vreme. Ali oni su uredno plaćali 120 dolara za 45 minuta svirke što je bilo više nego odlično. Kad sam pevao, to je uglavnom bilo po tim besmisleno luksuznim hotelima za američku srednju klasu, oni bogatiji su išli na Havaje.

Dominikanci inače rijetko jedu ribu

Dominikanci inače rijetko jedu ribu

Kako starci održavaju kontakt sa Rastkom?
Stara je jedva dočekala unuke, svake godine ide tamo na bar dve-tri nedelje, samo za to čuva pare. Pošto sam ja previše lenj da joj napravim druge unuke. Čak je počela da uči španski.  Kada je Rastko zapalio tamo ona je rekla, ja ne mogu bilo šta da mu zabranim, znam da u Srbiji nema ništa, a ja sam u vašim godinama proputovala čitavu Rusiju, Francusku, Italiju preko InterRaila. Ona svake godine jednom-dvaput zapali tamo kod njih, sve što uštedi troši na ta putovanja. Ćale je malo lenj ide od škole do kuće i tako stalno. Nije za velika cimanja preko pola sveta.

Šta je najljepše što si tamo doživio? Ono što te nekad vrati na to ostrvo? Ono kad se probudiš ujutru i sjetiš se Dominikane?
Da imam 50 godina ne bih se nikad ni vratio! To je idealno mesto za lika koji nije idiot da i dalje misli da će sa svojim rok bendom nešto da uradi! Jer tamo rok bend ničemu ne služi. Mislim da bi prosečan Srbin u Dominikani živeo 150 godina. Ta neka opuštenost je najbolja stvar. Nema hladovine, fali im drvo neko sa listovima da se tokom vrućine skloneš pod njega, ali nekako se ta vrućina bolje podnosi nego u Beogradu kad je 35 stepeni, kad na škrge dišeš.  Osim što… Malo je dosadno. Ako taj deo možeš da prevaziđeš i ako možeš još da pomogneš nekome, da angažuješ neke ljude da rade malo, ne možeš ih školovati, ne idu u škole jer je toplo preko cele godine i nema šanse da klinca od 12-15 nateraš da uči po par sati, ne ide. Ako bilo šta možeš da radiš, da gradiš, da si muzičar, frizer, zubar bilo šta što se rukama radi, možeš da prođeš. A opet, ne možeš da promeniš ustrojstvo, to siromaštvo, kao kad bi hteo da ubediš Arape da ne teraju žene da se pokrivaju. Teško je kad shvatiš da postoje delovi gde će crnac da te iseče mačetom za flašicu koka kole ako nema onog s puškom da te zaštiti. Jer ne možeš da mu objasniš da postoji belac koji nema 500 dolara u džepu. Masa stvari mu ne treba jer sve raste oko njega. Ananas raste, banane rastu, gomila stvari raste iz zemlje, on treba samo to da pokupi. Meni nije jasno da oni toliko retko jedu ribu da je to neverovatno. Ribari što puškom love ribu sve prodaju restoranima. Neverovatno! Ali to ostrvo je toliki raj da ti zaista možeš da budeš bez ičega, čovek bez gaća i da doživiš 90 godina. Pre će te otrovati neki konzervans nego što ćeš od nečega da stradaš.  Uprskos tom siromaštvu oni su nekako srećni, nema nekog besa ili nekog velikog nezadovoljstva. Ima ga tamo gde vlada droga ili nešto drugo što ih je uništilo, ali generalno, veoma su smireni i sretni.

Turistkinja uživa u ljepotama ostrva

Turistkinja uživa u ljepotama ostrva

Advertisements

5 mišljenja na „Dva lica Dominikane (II dio)

    • Pa hvala ti na lijepim riječima, ali ja sam ovdje ipak samo postavljao pitanja i uređivao odgovore, moj kolega je taj koji je bio tamo i koji je davao te odgovore 🙂

      • Zdravo da li moze kontakt od nekog naseg na Dominikani…planiram tamo na duzi period pa da mi se nadje u prvo vreme zbog jezika…oko nalazenja smestaja..iskustva…

      • Preporučio bih ti da odeš na klubputnika.org i tamo na forumu potražiš nekoga. To ti je najbolje mjesto za uspostavljanje novih kontakata tamo negdje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s