Kroz pustinju i prašumu ili kako prokrstariti Afriku stopom

“Da bi zaista upoznao neku kulturu, da bi sasvim razbio taj neki osećaj samodovoljnosti, moraš da pređeš granicu bola, da se bacaš u neverovatne situacije, da pričaš sa kurvama, kriminalcima, gerilcima, da lažeš da si katolik, musliman, Čehoslovak…  Tek kad pređeš tu granicu, tek onda znaš nešto.“

Uroš Krčadinac

Svi mi imamo naše male svjetove i unutar njih skale vrijednosti koje apsolutno ne moraju da ogovaraju onim skalama vrijednosti vanjskog, ili kako ga neki zovu, stvarnog svijeta.  E pa, u mom malom svijetu, pri samom vrhu liste osoba koje cijenim najviše na svijetu su momci (i djevojke) iz Kluba putnika Srbije. Zbog hrabrosti, zbog ludosti, zbog uvjerenja da putovanje zaista može da promijeni svijet i zbog snage da to i dokažu.

 Njih trojica iz Kluba putnika, Lazar Pašćanović, Marko Đedović i Uroš Krčadinac su tokom tri mjeseca 2009/2010 proputovali Tursku, Siriju, Jordan, Egipat, Sudan, Keniju, Ugandu, Ruandu, DR Kongo, Tanzaniju, Zambiju, Zimbabve i Namibiju.  Opis ovog njihovog putešestvija  je nešto najbolje što se pojavilo u našoj putopisnoj prozi u zadnjih bog zna koliko godina. Nije to samo lični sud, desetine hiljada ljudi su ih pratili njihove blogpostove tokom tog putovanja, a u par navrata život je napravio neke obrte i povezao sudbine udaljene hiljadama i hiljadama kilometara. Zahvaljujući njima.

Marko, Uroš i Lazar dok stopiraju kroz Namibiju

Marko, Uroš i Lazar dok stopiraju kroz Namibiju

Ovaj intervju je urađen na Blogomaniji i trebao je drugačije da izgleda. Ali, kako to u životu inače biva, uplele su se i neke druge stvari u ovaj intervju, a najviše onaj idiot Marfi, jer je dokazao po ko zna koji put, da su njegovi zakoni jedini važeći na ovom svijetu. Zbog njega, baterija na laptopu mi se ispraznila, ali to ne bi ni bio toliki problem da na stolu nije bila litra dunjevače i nas par spremnih da je skratimo za glavu.  Najveći problem je što su one nabolje stvari što su mi Uroš i Lazar rekli ostale nezabilježene, a to su riječi koje neke ljudi mogu natjerati da prijeđu “planinu kućnog praga“ i da zakorače u malo u život bez lažnih okova sigurnosti. Taj “sirovi talog iskustva“ sa putovanja  te je večeri ostao izgubljen između pjesama tamburaša, mojih kratkih zabilješki što nisu uspjele da prenesu dovoljno i rakije koja je učinila svoje. Uprskos svemu tome, i ovo što se nalazi pred vama je mnogo više nego što će mnogi od nas tokom cijelog života da vide. Ovo što slijedi su Uroševe riječi koje, makar i djelimično prenesene, sadrže više doživljaja nego što ih mnogi za života skupe.

Dim koji grmi ili Viktorijini vodopadi, na granici Zambije i Zimbabvea

Dim koji grmi ili Viktorijini vodopadi, na granici Zambije i Zimbabvea

Koje je bilo vaše prvo veliko putovanje?

Lazarovo prvo  veliko putovanje je bilo kroz Aziju, Transibirska železnica, Kirgistan i zapadna Kina. To je neko opšte mesto da ti prvo veliko putovanje bude Transibiriskom željeznicom. To je nešto neverovatno, putuješ danima i danima, piješ čaj iz samovara, mrtav pijan igraš šah sa Rusima i što je najgore pobeđuješ ih nekada u tome, pijani pričate o svim tim dubokim, egzistencijalističkim temama – to je čudo jedno. Priznaću ti, ja se Rusa pomalo i bojim, upravo zbog te dubine i nedostatka osećaja za meru…  Možda zato jer sam i ja pomalo takav.

Znaš, mi se često poistovećujemo sa  Rusima po pitanju tog nekog slovenskog bratstva, ali kad se radi o patnji, izmedju nas nema ni mrve sličnosti. Teško je to objasniti.  Oni drugačije pate, puno dublje osećaju, fanatizam je apsolutan.  Ide se do kraja, umire se za ideju… Ta famozna revolucija nije slučajno baš u Rusiji izvedena. Bilo je i u Africi gomila revolucija, ali ne postoji kultura patnje, kao što je slučaj kod nas u  Evropi.  Svi smo mi ljudi, pokreće nas ista hemija, ali način na koji će se ta hemija artikulisati u ogromnoj meri zavisi od kulturne nadgradnje. Ne mislim da Afrikanci manje pate od nas, već da u njihovoj kulturi ne postoji posebno izgrađena artikulacija patnje kao što je to slučaj kod nas, od tragedije do sevdalinke. Kao što rekoh, to ne znači da oni ne pate, daleko od toga, i teško je o ovom pričati, a da čovek ne padne u generalizacije, ali sve te nesreće se nekako lakše prihvataju. Teško je to opisati ako čovek nije video sam.

Bongo bubnjevi na pijaci u Zambiji

Bongo bubnjevi na pijaci u Zambiji

Kako je pala odluka da prokrstarite Afriku?

Prvi put smo ideju uveli godinu dana pred put, a onda je krenulo opsesivno čitanje, gledanje filmova, rečju, učenje o Africi. Dugo smo se dvoumili između Južne Amerike i Afrike,  ali niko osim Lazara nije znao španski, a o Africi ništa nismo znali, i to je bilo to što je prevagnulo. Koncept je bio da razgovaramo sa što više ljudi, da uđemo u što više domova i da, naravno, što više zaobiđemo turističke destinacije koja daju sliku neke idilične Afrike. Kad smo pratli lokalnu umetnost, to je često bilo šta lokalni ljudi rade, šta žele, šta misle o svetu, i te lične priče malih ljudi, a s druge strane, šta naši ljudi misle o svemu tome, i da upostavimo kanal između te dve strane. I tu se desila jedna neverovatna stvar kada je “proradio“ taj kanal, a da mi toga nismo ni bili svesni…

Pogađam, riječ je o djevojci iz Kenije i akciji čitalaca Kluba putnka koji su pratili vaše putovanje da joj pomognu?

Tako je.  Čivitlija (Marko Đedović) je napisao priču o Nensi devojci kod koje je bio, čiji život toliko težak da to teško može da se opiše. Od malih nogu svi su je maltretirali i seljakali, od roditelja i rođaka, pa do muža u kojeg je polagala sve nade, a koji ju je na kraju napustio i ostavio sa dvoje dece. Ona rada dva posla i u jednom danu spava možda četiri sata. Iz to izdržava šestoro dece svoga brata. Sve to u Keniji gde su cene u supermarketu često veće nego u Srbiji.  Ta priča je bila toliko potresna da su ljudi sami hteli da poklone pare, skupili su oko 200 evra, što su njene 2-3  mesečne plate.  To je bio taj direktan most! Dokaz da tvoje putovanje može učiniti neku promenu u životu devojke iz Najrobija zahvaljujući ljudima iz Pančeva ili Niša.

Branko Mzungu Kockica u Keniji

Mzungu Uroš u Keniji

Kad se na wikitravel pretrazi ukuca “Democratic Republic of Congo“ stoji uputstvo: WARNING: The Democratic Republic of the Congo remains one of the most underdeveloped countries in Africa and a significant portion of the DRC is not safe for any travel or sightseeing. In addition to active conflicts, the country has very limited health care and tourism facilities, even by African standards. Ti si ipak bio u Gomi,  sad tamo bjesni rat, gerilci  “M23” su zauzeli Gomu. Kakav je bio tvoj boravak u Kongu?

To šta se desilo u Kongu možda je ostavilo najveći utisak na mene od cele Afrike. Baš je bilo teško. Kad sam sa jednom Amerikankom (koja je, gle čuda, srpskog porekla) bio u Kongu, otišli smo do sela Pigmeja. I to me je, iskreno, baš sjebalo. Njih su tokom silnih kongoanskih sukoba rutinski ubijali, čak su ih i jeli jer među nekim plemenima postoji i posebno surovo i zastrašujuće sujeverje: meso Pigmeja, navodno, obezbeđuje magične moći onome ko ga jede. Među Bantu crncima ima onih koji se vode mišljenjem da su Pigmeji vrsta podljudi, a ne ljudi. I onda ih presele u podnožje vulkana koji svako malo eruptira, jer  je tu, navodno, sigurnije. To se ne može opisati u kakvim uslovima žive. Oni žive između dve vatre, između vulkana i otrovnih isparenja iz obližnjeg jezera, između lokalnih gerila,a odmah uz granicu sa Ruandom, što je opet nova opasnost.

Deca Pigmeji

Djeca Pigmeji

Priđeš im, oni te mole za pare. Amerikanka im da neke pare, a Vinston, naš domaćin iz Gome, počne da sija od sreće jer vidi ljude koji su nesrećniji od njega.  Momenat kada on sav ponosan pokazuje na zelenu vodu koju oni piju je trenutak u kojem sve puca, sve se raspada, ni trunke više nema.

Pojedinačni komentari , ljudi i sudbine te dignu malo iz mrtvih, upoznao sam dosta slikara i i ostalih kreativaca u Kongu, ali generalna slika te baš sjebe.  I  vrhunac svega toga je ovo:  izlazim iz Konga, ulazim u Ruandu i carinik koji deluje kao svaki drugi glupi carinik, gleda moj pasoš i kaže: “Srbija, znam ja vas, vi ste izazvali Prvi svetski rat.“

A Ruanda?

Meni je Ruanda bila strašno privlačna, upravo zbog sve te priče koja se vezuje uz nju, zbog toga što se vremenski i tematski (doduše, samo u određenoj meri, manjoj nego što neki učitavaju) vezuje za Balkan, Srbiju i Bosnu. Kada smo se razdvojili, jedan Dalmatinac i ja smo krenuli iz Kenije prema Ugandi, a Lazar i Marko su išli u Tanzaniju. I na granici sa Ugandom graničar nas gleda, vidi srpski i hrvatski pasoš i kaže: “Hej, pa vi ste ratovali.“ A ja i Cola se pogledamo i kažemo: “Ne, nas dvojica nismo.“ To je trenutak kad shvatiš  da imaš puno više veze sa Afrikancima, mnogo više nego što smo svesni. Recimo, uđeš u Muzej genocida u Ruandi i ideš redom. Prva spirala: istorija genocida u ruandi. Druga spirala: holokaust, genocid nad Jermenima… Zadnja spirala: Srebrenica…  U muzeju si neke sitne države u centralnoj Africi i gledaš slike Karadžića i Mladića. Ljudi misle da mogu da pobegnu od toga, ali ne možeš.  Sve i da imamo magičnu amneziju, ne možemo od toga da pobegnemo.

Muzej genocida u Kigaliju

Muzej genocida u Kigaliju

Na kraju svega toga ipak nekako moraš voliš svoj zavičaj, prostor na kome se osećaš kao kod kuće, prostor sa razlivenim i nejasnim granicama, pa bio on Balkan sa mitelevropskim pečatom ili nešto ličnije od toga. Svako od nas ima svoj lični zavičaj, različit od ostalih, i on nema veze sa državnom ili etničkom pripadošću. A između tih ličnih zavičaja postoji mnogo više veza nego granica, mnogo više nego što smo svesni.

Kako ste čuvali pare dok ste putovali kroz Afriku?

Nosili smo kartice i to je uglavnom dobro funkcionisalo, ali je bilo par nepredviđenih situacija. Recimo u Sudanu ne rade bankomati.  U Ruandi mi se desilo da ostanem bez para, a nijedan bankomat tog dana nije radio jer je bio njihov dan državnosti koji pada, ni manje ni više, upravo na moj rođendan. Bio sam sam u Ruandi, jer smo se ranije razdvojili, i morao sam da krenem dalje, ali nisam imao više para i nisam znao šta da radim. Onda se setim da možda može da bude neki aktivan bankomat na aerodromu. Imao sam samo toliko para da platim motociklistu do aerodroma i ispostavilo se da je to jedini bankomat koji je tog dana radio u čitavoj Ruandi.

Mnogo toga ste prešli stopom?

Da, najviše smo novca ustvari uštedeli stopiranjem, spavanjem kod lokalaca i sveopštim odricanjem od udobnosti.  To je znalo baš da bude problem jer u Africi ne postoji kultura stopiranja: danima možeš stopirati, a da ti niko ne stane. Desilo nam se da smo u pustinji Namib dva dana bezuspešno stopali. Isto tako bili smo kod mnogih ljudi preko couchsurfing-a. U Najrobiju smo tako radili. Nas trojica nađemo tri različita domaćina u tri dela grada. Uglavnom smo gledali da to budu oni najgori delovi i tu nam se u par navrata znalo desiti da se zapitamo što nam je to trebalo. Ali, to i jeste poenta svega, da se odrekneš udobnosti, jer samo to ti može dati istinski uvid u stanje stvari. Vremenom se čovek na sve privikne. Recimo,  u Sahari se osam dana nismo tuširali jer su tu bili neki paraziti u vodi. Kako kaže Lazar, nakon ovog putovanja više nema mesta na kojem ne možemo zaspati. Postoji jedan divan Borhesov citat koji to opisuje: “Tada, kao i sada, svet beše surov, samo su ga srčani mogli proputovati, ali i bednici koji se na sve priviknu.“

Sudan, put za jug

Sudan, put za jug

Šta vam je bio najveći problem na tom putovanju?

Iako svi misle da su zdravlje i sigurnost najveći problem, mi sa tim uopšte nismo imali problema. Najveći problem u Africii je kad pokušavaš da prevaziđeš barijeru njihovih predrasuda, jer te uvijek gledaju kao neku vrstu više rase. I ti ideš po najgrđim birtijama samo da im se što više približiš, da im pokažeš da si jedan od njih, ali sve je uzalud. Mi smo govorili ovako: “Ljudi, mi smo bili vekovima kolonije jačih zemalja. Kada smo konačno, pre manje od veka, dobili svoju državu, imali smo očajne političke elite, samozaljubljene diktatore i raspojasane kriminalce na vlasti, a na kraju smo se međusobno posvađali i zaratili. Sada se igramo demokratije i daleko smo od nezavisnosti. Zvuči poznato? Mi smo, vidite, pravi Afrikanci Evrope!” Ali, obično te gledaju drugačije, stalno ti traže pare i to je jedan uslovni refleks koji te najviše nervira. Misle da su svi belci bogati i bez obzira na činjenicu da smo putovali odrpani i nikakvi, stalno su nam tražili pare, ali tako su jednostavno naučeni.  Postoji ogromno nepoverenje, recimo po pitanju rata, oni često misle da mi ne znamo šta je to rat i patnja i koliko god pokušavao objasniti da si i ti preživeo bombardovanje, opet ti nekako ne veruju.

Summa summarum?

U Vindhuku smo uzeli avion koji je išao preko Kejptauna, Kaira  pa do Istanbula. Odatle je već bilo lako doći do Beograda.  Sve u svemu najviše para je otišlo na vize i avio-karte. Karte su koštale otprilike 400 evra, a vize su izašle ukupno 450 evra.  I život, ukupno tri meseca sa svim troškovima 1000 evra. U proseku ispadne da smo  333 evra mesečno. Tu treba uračunati i vakcinacija protiv malarije i drugih bolesti na Batutu, institutu za tropske bolesti, koja je takođe koštala oko 100 evra.

Ali taj trenutak kad gomila ljudi komentariše sve te scene iz Afrike, kad ljudi iz Srbije šalju pare nekoj tamo devojci iz Kenije, tada poveruješ da putovanja nešto može značiti, ne samo tebi, nego svima nama.Više nego bekstvo od svakodnevice, više od obrazovanja, više od svega toga.

Život onako kako treba da izgleda. The Unfuckables pred kraj putovanja u Namibji

Život onako kako treba da izgleda. The Unfuckables pred kraj putovanja u Namibji

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s