Lučka diplomatija ili kako naći smještaj u Dubrovniku za 10 evra (III dio)

I najružniji gradovi su lijepi noću, a kamoli Dubrovnik

I najružniji gradovi su lijepi noću, a kamoli Dubrovnik

U Dubrovnik smo uplovili oko 10 uveče. Imao sam 10 evra u džepu i jasnu namjeru da za njih nađem nekakav smještaj. Kontaktirao sam nekog momka preko Couchsurfinga, ali nisam tu ništa očekivao. Očekivati lak prolaz na Couchsurfing u Dubrovnku tokom špica sezone je kao očekivati da nađeš posao u BiH bez partijske knjižice. Na kraju je tako i bilo. Moja taktika je bila ova: naći neke babe koje nude nekakve sobe oko luke i … U principu, to je bilo to.  Imao sam neku karticu za telefonske govornice na kojoj je ostalo 3-4 evra i htio sam nekome da je dam. Vidim dvojicu momaka stoje pored ograde, pružim im i kažem na italijanskom da je uzmu. Oni me blijedo gledaju pa shvatim da su Amerikanci.

–          Here you have some euros, I don’t need it anymore…

–          No, no, we’re fine, we don’t need it.

I gledaju me kao da hoću dop da im uvalim. Onda shvatim da su glupi Ameri skontali da hoću da im prodam. Onda sam je dao nekim Italijanima koji su imali više povjerenja u ljude.

Čim sam prošao pasošku kontrolu neka baba mi priđe.

–          DU JU NID RUMS?

A ja kao Samanta odmah prelazim na stvar.

–          Gospođo, imam 10 evra, treba mi nekakav kauč, kakav god i tuš.

–          ’Ajd izađi ispred da se dogovorimo, ovdje ima policije.

Gleda nesigurno oko sebe, kao da dogovaramo transfer tri tone kokaina iz Kolumbije.

–          Gledaj sine, apartman u Dubrovniku košta sad u sezoni 45 evra, mi se dogovorimo, ja ti dam za 30 evra.

–          Gospođo, bojim se da se nismo sporazumili, ja imam samo 10 evra.

Inače, nakon bančenja  tokom prethodne noći  u masi od sto hiljada ljudi na samoj peti italijanske čizme,  spavanja u šatoru pored puta i ranog buđenja da bih stigao na trajekt i onda cjelodnevnog prženja na palubi izgledao sam (i mirisao) tako da žena nije imala nikakvih sumnji u moju solventnost.

–          Ajd bar za 15 evra, ako ikako možeš.

–          Imam nekih 20 kuna, ako išta pomaže.

–          Ne može, sine, nećeš to nigdje naći ovdje. Nema šanse.

–          Ništa onda, vama hvala na pomoći, a ja ću tu negdje u luci da spavam ili na autobuskoj stanici.

I već pomiren sa situacijom krenem, kad priđe druga bakuta i zapita ovu prvu.

–          Koliko traži?

–          10 evra.

–          10 evra?! Ja mu ne bih dala ništa ispod 20 evra!

Mislim se, sve i da mi daš, ja ne bih ni htio ni mogao, matora vještice.  A onda mi priđe i zavjerenički reče:

–          Slušaj, ja imam kauč…

Razmišljam, možda nisam bio dovoljno jasan, hoću samo krevet, ne seks sa babom.

Prva bakica je shvatila prljavu igru i prije nego što sam išta rekao, uhvatila me za rame i povukla.

–          E nećemo tako bogami, on će kod mene.

–          Pa šta ćeš od tih 10 evra?

–          Kupiću bar bratu koju voćku, eto šta ću!

–          Jesi ti vidio nje, sine, prvo dođe pa ti kao ne da, a onda hoće da te tako navuče, a kod nje ništa ne valja, sve je prljavo, ideš ti kod mene, sve ću ja tebi fino da spremim i novu posteljinu ću da ti stavim, jao živote što je ovaj svijet pokvaren!

–          Gospođo, meni ne treba nova posteljina, treba mi kakav god krevet i tuš, imate li tuš?

–          Imam, sine, možeš, nikakav problem. Evo tu sam ja, na pet minuta. Ti iz iz Bosne?

–          Aha.

–          Ma da, vidim po govoru, ja sam iz Sarajeva, ali sam otišla ima već 30 godina.

I tako, kroz priču, za pet minuta stigosmo do stana.

–          Šššš. Samo tiho budi, da komšije ne čuju, stalno mi nešto prigovaraju za vodu, plaćamo zajednički,  ja primam goste , pa se oni tu nešto stalno bune.

–          Aha.

Stan uredan, vodeni krevet ogroman i udoban, ali s obzirom da sam ja emancipovan od udobnosti krevet mi ne znači baš toliko. Popijem litru vode, a onda još litru jer na trajektu svaku vodu naplaćuju oko 3-4 evra, a ona iz česme nije pitka, mada mi se ništa nije desilo kad sam je pio. Kad razmislim šta sam sve sasuo u sebe zadnjih dana, vjerujem da mi ni bojni otrov ništa ne bi uradio. Istuširam se, ugasim žeđ koja me je na jugu morila kao da sam u tropskom pojasu, a ne u Italiji. Osjetim kako mi se health i mana vraćaju na normalan nivo.

Sve je redu. Sve je u najboljem redu.

Baka mi daje nešto da pregrizem, kroz prozor gledam kako se auta ukrcavaju na trajekt kojim sam došao. Dubrovnik svijetli u mraku. Narandžaste svjetiljke se ogledaju u vodi. Kraj je avgusta i ja pokušavam u glavi da saberem šta sam sve vidio i kuda sam prošao, ali za to će mi trebati malo više vremena.

A sutra… Sutra ću da se stopom krenem za Banjaluku. Cilj je prijeći Bosnu i Hercegovinu za jedan dan. Stopom, naravno.

 

I  – II  – III –  IV

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s