Incel ili putešestvije po postapokaliptičnom komšiluku

Ukratko, Incel je bivši  gigant bivše države. Otvoren početkom šezdesetih godina u njemu je radilo slovom i brojem  oko šesnaest hiljada ljudi. (16000).  Moj komšija koji je tu radio dobrih dvadeset godina danas je u Italiji, kao i ogroman broj njegovih nekadašnjih radnih kolega, tranzicionih gubitnika, kako je neko nazvao ljude koji nisu primijetili da im se izmaklo tlo pod nogama.

Odlučili smo jednog dana da prođemo bicklima kroz krug fabrike da “ovjekovječimo“ ono što slobodno može da se nazove raspadanje na djelu.

Malo mi je krivo je jer prelijep dan, pa ove poluraspale zgrade ne izgledaju toliko loše. Fotografišemo zarđale zgrade, puzavicom obrasle zidove, rđu, cijevi, kad, usred tog raspadanja koje se dešava pred našim očima odnekud izađe radnik Sektor sekjuritija.

–          Momci, ovdje je zabranjeno slikanje.

Dramska pauza. Gledam u druga, mislim da me neko zajebava, vilica balansira, skrivena kamera nije sigurno, ko bi postavio kameru u olupinu bivšeg privrednog giganta i čekao da naiđe neko,  čak ni oni sa RTRS-a nisu toliko glupi.

–          Ali… Čekaj, zabranjeno slikanje ČEGA?

–          Pravo da vam kažem, ni sam nisam siguran.

–          Nismo ni strani špijuni, ni domaći izdajnici, samo slikamo.

–          Možete pitati direktora, ako hoćete da slikate.

Odlazimo da tražimo direktora koji se izgleda u međuvremenu dematerijalizovao. Nema čovjeka. Usput, uspijevam da otkravim  sektoraša, mlad momak, radi svoj posao, koji je sve, samo ne zanimljiv. Kaže, ima kablova i sličnog materijala koji su još upotrebljivi,  to je valjda odgovor na pitanje šta, kog vraga, čuva taj čovjek?

–          Skoro su tu dolazili neki muzičari, snimali spot, valjda im odgovara.

–          Kako ne bi odgovaralo, mjesto izgleda kao iz horor filma.

Direktora nema, odustajemo, idemo dalje.  Šta smo slikali – slikali smo. Sjedam na bicikl, shvatam da se guma probila.  Druga u sat vremena. Nije ni čudo s obzirom koliko je stakla po zemlji.

Dok sam na 35 stepeni gurao bicikl prema gradu imao sam dovoljno vremena da razmišljam o tih 16000 duša, bolje reći o sudbinama 16000 porodica koje su zavisile od te fabrike koja je danas tu samo nemi svjedok jedne epohe gdje su se ljudi zanosili idejama samoupravljanja, radničkih prava i svih ostalih utopija koje su tokom devedesetih nestale u kriminalnim privatizacijama, otkupima fabrika za 1KM, tajkunima, štrajkovima i svemu ostalom o čemu više niko ne želi ni da priča, jer nema kome da se priča. Komšija kojeg sam spomenuo na početku teksta mi je pričao kako je jednom tokom ilegalnog prelaska slovenačke granice rukama iz sve snage hvatao bodljikavu žicu samo da se prebaci. Da li mu je možda u tom trenutku proletjelo kroz glavu sjećanje na rana ustajanja iz 1982. i žaljenje kako je 15 km predaleko da se ide na posao i da treba nešto bliže? Da li je ikada radeći svojih osam sati mogao da zamisli da će u jednom trenutku golim rukama hvatati bodljikavu žicu samo da dođe do posla? Otišao je u Italiju, tamo je radio šta je stigao, godinama bez papira i šikaniran i ponižavan. A on je samo jedan, šta je sa ostalih 15 999 sudbina? Možda su se i ovi zidovi raspali od sjećanja, ko zna? Možda je bolje da sve poruši, da se izbriše sjećanje ljudi da je ikada i postojala fabrika u kojoj je radilo 16000 radnika, a ne ovako, ni na jednom, ni na drugom svijetu.

(S obzirom da nismo uspjeli da uslikamo sve ono što smo htjeli, tražio sam dodatne fotografije. Na ovom linku se može naći dosta “slika užasa“.  http://www.banjalukalive.com/banjaluka/foto-incel-banjalucka-fukusima.html )

Advertisements

10 mišljenja na „Incel ili putešestvije po postapokaliptičnom komšiluku

  1. Da. Kao cardak ni na nebu ni na zemlji. Imamo li izbora? Danas puno razmisljam o tome da li treba od toga okretati glavu ili buditi ljudsku svest. Uvek sam bila za budjenje svesti i savesti, ali sagorim u tome…razocaram se i odustanem na neko vreme.

  2. Ovo je jedan od tekstova za koje ne mogu da kažem „sviđa mi se“ – jer govori o nečem što nije ni lepo ni dobro, tako da ne znam kako da pohvalim tekst na ovu temu… Možda jednostavno ovako: DOBAR TEKST!

      • I ja imam takvih slika, li neobjavljenih – u Beloj Crkvi, u Banatu, naprimer raspadaju se i trule postrojenja za vađenje i sortiranje šljunka, u Beogradu, u centru grada i na obodu grada, mnogobrojne napuštene fabrike… Zar je sve to moralo da bude?

      • Meni je jedan drug skoro rekao nešto što mi je bar malo mira donijelo. „Ono što se nije desilo ne postoji!“ Jest da nije dogovor na tvoje pitanje, ali u neku ruku i jeste 🙂

  3. Jedna dalek aprica o Incelu… zatrpana snaznim emocijama, ali tako istinita i bolna. U mojoj svjesti istu misao izaziva posjeta Incelu, Cajevcu i mnogim drugim Gigantima koje sma imala prilike posjetiti proteklih godina. Jedno stravicno groblje koje to nije trebalo postati, groblje jednog vremena, iznevjerenih ideala, ljudi koji vise nisu cak ni broj. Svjedoci zivota koji sada samo cekaj da prodje… vrijeme da prodje, bez ikakvog smisla. To nisu samo zidine, vec izmrcvarene duse koje tumaraju fabrickim krugom a ne mogu naci izlaz!!!!

    „После свега, ипак је свануло, а ја обожавам сванућа. И сасвим је извесно да се нећу мешати са гомилом и да ћу побећи што даље од свих… и савршено ми се искристалисало у глави да је дан за посету једном бетонском монструмуи који већ дуго желим обићи. Аждаја са три главе и једним репом а посве љупког имена. И не знам зашто се све то дешава баш сада, и што је то само опредмећена авет неког умрлог времена и данас томе сви имају приступ, тек… ја као да зађем на какво гробље. И оно посве неприметно постаје чудно живо и чудно мирисно… Можда сабласно али неодољиво и очаравајуће као каква заносна жена…

    Била сам…

    У хали, рачунам да се тамо некада производила вискоза. Знаш, прикрадала сам се као крадљивац одмеривши плен… А није ми ни било тешко да замакнем иза угла, а да ме нико и не примети. Тим путем ретки пролазе. Мислим да зазиру од те бетонске авети. А ни мени није требало много – сетих се своје одлуке када савладавам страшну бол и заборављам људске каноне и очекивања. Зграбих оно мало своје храбрости, за коју неки тврде да ју не поседујем и…

    Закорачих…

    Линије… мој затрпани мозак кренуо је да се математички обрачунава са законима перспективе; активирам СТОП за тај процес. Испред мене је било нешто. Не знам да ли је простор, прича, можда сенка, или… ништа. Знам да је мирисало, хучало, било влажно и храпаво, светло и упрљано, било је… све! И учинише ми се свуда наоколо беле поквашене хаљине , магличасте, окачене о ништа. Клатиле су се као и људи, обешени и беживотни. Није ме ни занимало више где је излаз из тог лавиринта, само сам корачала, грамзала и ишла даље… степениште, још једно, друго, врата, или бар нешто што претпоставља врата, зраке сунца што шибају као нацртане, пресецају питому прашину што је потпуно бесмислена на другом месту. Остаци нечега, рупе, посебно смишљене и функционалне у којима ја видим једини смисао данас, да човек буде опрезан. То је… простор, то је прича… то је… гробље времена!

    Не знам шта је фасцинирајуће у простору који мемла на буђ, на прашину и давнашњу материју коју ни не познајем. У којој ми се чини да ме прати неко и да сваки час проверава мој однос према ствари и заклиње ме на поштовање. Не знам шта је мило да не шетам на дивном сунчаном дану у децембру, шареним улицама са новогодишњим излозима. Али нисам стајала. А срце… чак нисам више ни била сигурна да је је то срце… Осећах само ритам там-тама, не звук; удар, покрет… Испрва посве лагано и подношљиво, а онда све јаче… Бивало је све јаче и претило да ми разори организам! А ја нисам стајала, нисам се ни трудила да савладам там-там. Као да ме је покретао. Био је то јек, ритам и покретач. И у трену више није јечало у мени, већ крај мене, испред мене, око мене… Ништа више није било црно, мемлаво и паучинасто, постало је шарено и магловито, беличаста пара ми је сукљала у лице, а прилике у белим мантилима, плавим мантилима час насмејане, час ужурбане су ме смицале са пута и… Мртвачко бунило, хладан зној и бљесак… прашњави под, чудни звукови који се периодично јављају, претпостављам капљица воде која се сурвала са шупљег крова у амбис. То је заиста амбис из њене перспективе… Признаћу Ти, тад сам се заиста бојала. Шчепао ме је непопустљиви страх од помисли да ме пресретне ко. Не залутали чувар. Такви овде више не залазе. Сахранили су ово место давно само га још нису покопали, али планирају. Не нека жива двонога прилика. А можда сам се, пак, бојала и таквих. Можда! Моја убеђеност у које какве трикове ми увек улива сигурност, то што сам паралелно меморисала правац свог кретања у односу на улаз гарантовало ми је да се уз брз трк за 17секунди могу наћи на видику портира. Али… мене је обузео онај луђачки страх. Од сенки и невидљивих утвара. Имала сам осећај да ме стално неко прати. Посве предвидиво, већ знаш… нисам кренула ка излазу… мислим да тада нисам ни знала где је. Све је кврцкало… стакло, разни отпаци, вуна, каблови, смрвљени бетон, и… узано степениште и улазим у посве прозрачан и питом простор – лабараторија. Бели мантили, разне мућкалице, флашице, чепови, црвени столови, полице… чудна игра светлости, смрад хемије и опрезне руке што жонглирају епруветама као да је то тачка у циркусу… Вирим кроз стаклена врата. Као залутала звер која ту не припада. Један, још један, и још један окидач мог фотоапарата… Умирем од страха! Помислих, избациће ме. Пак, овде је, посве је извесно, забрањен улаз незапосленима. И шта ако окидач мог фотоапарата пробуди све ове људе, или шта ако… пробуди мене! Наједном ми се за врат дошуњао смех, разговор у пролазу о домаћој шљивовој ракији, и… зашто да не… идем за њима, ионако ја за њих не постојим… фотографије са спортских игара, како ли се то већ звало, часописи са нагим женским телима у трећој ладици и политра већ помињане „шљиве„, свеже окречени зидови и дим Мораве или Дрине… Пригушени смех…

    Одједном не дишем! Или дишем! А не удишем! Очи моје гледају! Али не виде! Чини ми се да ме неко дави… Не окрећем се! Зурим у хаос и прљавштину, разваљене прозоре и собу затрпану свакојаким неупотребивим стварима. Да вриштим… Али мој давидељ ме је смишљено шчепао да не бих имала гласа… Да вриштим… вриштим… Па нико ме не би чуо… Исувише сам далеко од људи.

    Сви верују да овде нема никога!

    НИКОГА!

    …“

  4. Ja ima mnogo fotografija, taj dan niko nije obilazio krug vjerovatno zbog zime koja je vladala. A fotografije su fantasticne d anisu toliko strasne, da nisu bolne i besmislene, da nisu toliko nestvarne!

    • Neke jesu u studentskim radovima, to je sve. Ja sam sebicnjak koji svoje fotografije rijetko objavljuje. Mozda jednom to i ucinim 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s